Na Tr­gu pje­sni­ka, u pri­su­stvu broj­ne pu­bli­ke fe­sti­va­la Grad te­a­tar, pred­sta­vljen je je­dan od tre­nut­no naj­či­ta­ni­jih ro­ma­na „Ka­i­nov oži­ljak”. Ro­man pot­pi­su­ju dva auto­ra, Vla­di­mir Kec­ma­no­vić i De­jan Sto­jilj­ko­vić. Pri­ča pra­ti mi­si­ju no­be­lov­ca Ive An­dri­ća u na­ci­stič­koj Nje­mač­koj, u ko­ju je sti­gao 1939, pred Dru­gi svjet­ski rat, ka­da ga je Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja ime­no­va­la za am­ba­sa­do­ra u Ber­li­nu.
- Ro­man je isto­vre­me­no i po­tre­sna isto­rij­ska dra­ma, po­li­tič­ki tri­ler, pa­ra­bo­la o ljud­sko­sti u de­hu­ma­ni­zo­va­nom svi­je­tu, lju­bav­na pri­ča, fa­u­stov­ska di­le­ma jed­nog ve­li­kog pi­sca i hi­po­te­o­za o to­me ka­ko je na­stao An­dri­ćev ro­man „Pro­kle­ta avli­ja” – is­ta­kla je Va­nja Ga­vrov­ski, me­di­ja­tor­ka ve­če­ri, pi-ar „La­gu­ne” ko­ja je iz­da­la dje­lo. „Ka­i­nov oži­ljak” je, do­da­je, ide­al­ni spoj Sto­jilj­ko­vi­će­ve re­kon­stru­i­sa­ne epo­he, i Kec­ma­no­vi­će­vog kla­sič­nog tri­ler­skog za­ple­ta.
An­drić je na du­žnost stu­pio dan uoči Hi­tle­ro­vog ro­đen­da­na, ko­ji je pro­sla­vljen kao dr­žav­ni pra­znik. Jed­na od ma­ni­fe­sta­ci­ja u čast fi­re­ro­vog ro­đen­da­na bi­la je i lo­ma­ča od knji­ga. Na toj lo­ma­či svjet­ske knji­žev­no­sti An­drić će pro­na­ći jed­nu na­gor­je­lu zbir­ku pje­sa­ma, bu­kval­no će je ukra­sti i sa­kri­ti u unu­tra­šnji džep ka­pu­ta, da bi ka­sni­je ot­krio da se ra­di o knji­zi ko­ju je na­pi­sao nje­gov ze­mljak, iz­vje­sni Šte­fan Kraj­ski, Nje­mac ro­đen u Sa­ra­je­vu, ko­ji je mi­ste­ri­o­zno ne­stao u „No­ći du­gih no­že­va”. Ta knji­ga, ob­ja­snio je Sto­jilj­ko­vić, in­di­ka­tiv­nog ime­na „Ka­i­nov oži­ljak”, po­sta­će An­dri­će­va op­se­si­ja i on će kre­nu­ti da od­go­ne­ta sud­bi­nu nje­nog ne­sreć­nog auto­ra. Po nje­mu, uz­bu­dlji­va je sna­ga An­dri­će­vog tra­gič­kog po­ten­ci­ja­la, nje­go­va ras­tr­za­nost iz­me­đu du­žno­sti, mo­ral­nih di­le­ma i lju­ba­vi.
- Me­ni je naj­kon­tro­verz­ni­ja i naj­u­zbu­dlji­vi­ja, sva­ka­ko An­dri­će­va pla­ton­ska ve­za sa Mi­li­com Ba­bić-Jo­va­no­vić, nje­go­vom bu­du­ćom su­pru­gom, ko­ja je ta­da bi­la uda­ta za Ne­na­da Jo­va­no­vi­ća, kul­tur­nog ata­šea u ju­go­slo­ven­skom po­slan­stvu u Ber­li­nu – do­dao je Kec­ma­no­vić.
Fak­to­graf­ski dio ro­ma­na na­pi­sao je De­jan Sto­jilj­ko­vić, ko­ji je is­ta­kao da onaj ko ni­je pro­či­tao An­dri­će­ve pri­če, ni­je či­tao ovog pi­sca. Nje­go­va po­e­ti­ka, do­da­je Sto­jilj­ko­vić, bi­la je vo­dič kroz ono što su isto­rij­ske či­nje­ni­ce, do­ku­men­ta, fak­to­gra­fi­ja, a naj­ko­ri­sni­je dio u isto­rij­skom is­tra­ži­va­nju pro­na­šao je u knji­zi pro­fe­so­ra Gli­šo­vi­ća. Naj­zna­čaj­ni­ja či­nje­ni­ca po Sto­jilj­ko­vi­ću je to što se An­drić to­kom bo­rav­ka u Ber­li­nu an­ga­žo­vao kao naš Oskar Šin­dler:
- Po­sto­je svje­do­čan­stva ko­ja uka­zu­ju, re­ci­mo, iz­vje­sna go­spo­đa Po­toc­ki ko­ja je sa de­ve­to­ro dje­ce iz­bje­gla u Be­o­grad, da je An­drić, mi­mo svih di­plo­mat­skih pro­to­ko­la i obi­ča­ja, išao kod sko­ro svih vi­ših i ni­žih funk­ci­o­ne­ra Raj­ha i ta­mo ener­gič­no i upor­no tra­žio da se kra­kov­ski in­te­lek­tu­al­ci pu­ste iz lo­go­ra. Na kra­ju je išao i kod sa­mog Ge­rin­ga, dru­gog čo­vje­ka Raj­ha, i nje­mu iz­nio svo­je za­htje­ve. Bi­lo je to ne­u­o­bi­ča­je­no i dr­sko, ali je uro­di­lo plo­dom - ve­li­ki broj in­te­lek­tu­a­la­ca, pi­sa­ca, Je­vre­ja, uz nje­go­vu po­moć uspje­li su da po­bjeg­nu. Ti lju­di i nji­ho­vi po­tom­ci da­nas An­dri­ću du­gu­ju svo­je ži­vo­te, o če­mu po­sto­je spi­si, i on je­ste bio, u ne­ku ru­ku, ne­ka vr­sta ju­go­slo­ven­skog Oska­ra Šin­dle­ra – is­ta­kao je Sto­jilj­ko­vić. Ž.J.


Kon­cert Bi­se­re Ve­le­tan­lić i Va­si­la Ha­dži­ma­no­va

Mu­zič­ki seg­ment pro­gra­ma Gra­da te­a­tra na­sta­vlja se ve­če­ras kon­cer­tom Bi­se­re Ve­le­tan­lić i Va­si­la Ha­dži­ma­no­va i nje­go­vog ben­da. Kon­cert po­či­nje u 21.30 na sce­ni iz­me­đu cr­ka­va.
Bi­se­ra Ve­le­tan­lić, estrad­na umjet­ni­ca, džez pje­va­či­ca i in­ter­pre­ta­tor za­bav­ne mu­zi­ke, jed­no je od naj­ve­ćih ime­na do­ma­će za­bav­ne mu­zi­ke. U svo­joj bo­ga­toj mu­zič­koj ka­ri­je­ri sni­mi­la je ve­ći broj ne­za­bo­rav­nih me­lo­di­ja, ko­je su obi­lje­ži­le jed­no vri­je­me. Naj­u­spe­šni­ju sa­rad­nju ostva­ri­la je sa Kor­ne­li­jem Ko­va­čom, a sa­ra­đi­va­la je i sni­ma­la i sa Ar­se­nom De­di­ćem i Go­ra­nom Bre­go­vi­ćem. To­kom 30 go­di­na ka­ri­je­re sni­mi­la je vi­še sin­gli­ca, dvi­je plo­če i je­dan CD. Re­dov­no je od­no­si­la pr­ve na­gra­de struč­nog ži­ri­ja na ne­kad po­pu­lar­nim fe­sti­va­li­ma. Po­red mu­zi­ke Bi­se­ra Ve­le­tan­lić ba­vi­la se i glu­mom, kao i sli­kar­stvom.A.Ć.